ČITALI
SMO ZA VAS
uglavnom kolege po peru, da su se predali
i da "slugeranjski" i "lakejski" prihvataju
mirovne ponude međunarodne zajednice.
CRKVENA ESTRADA
HVALI SLOBODNA MILOŠEVIĆA
Najgrlatiji čovek iz redova Srpske
pravoslavne crkve tokom 80-ih godina, ali i u prvoj polovini
90-ih, bio je nesumnjivo vladika Atanasije Jevtić. U to vreme
on je postao jedna od najpopularnijih i najvidenijih ličnosti
u javnom životu Srbije (pa i šire).
Svojom knjigom "Od Kosova do Jadovna" (1984), koja
je tampana u nekoliko izdanja, pokrenuo je pitanja koja su do
tada uglavnom izbegavana - problem Srba na Kosovu i problem
ustaškog genocida nad srpskim stanovništvom u NDH. Zbog svojih
žestokih nastupa i upotrebe reči i izraza koji po mišljenju
mnogih ne priliče sveštenom licu, budući vladika Atanasije Jevtić
jc stekao velik broj neprijatelja, ali i strasnih obožavalaca.
Kakvu je popularnost uživao Atanasije Jevtić 80-ih godina može
se videti i iz opisa jedne od brojnih tribina na kojima je učestvovao.
Petnaestak minuta pre početka, kao i uvek kada je govorio Atanasije
Jevtić, sala je bila dupke puna, ispunjena toplotom brojnih
ijudskih tela i posebnim duhovnim elektricitetom. Svi govornici,
osim gospodina Atanasija, već su bili tu.
Na molbu organizatora da se još malo sačeka, pošto gospodin
Atanasije iz objektivnih razloga kasni, niko se nije bunio,
jer je za većinu prisutnih on bio jedini razlog dolaska. Kada
je gospodin Atanasije ušao u salu, svi su poustajali i pozdravili
ga dugim aplauzom.
On je zamolio da mu se oprosti zbog kašnjenja, jer je tog dana
imao i imaće opet neke neizostavne obaveze, i da mu zbog toga
ostali učesnici dopuste da prvi govori kako bi mogao ranije
da ode. Prisutnima se izvinio što neće moći da ostane i odgovara
na njihova pitanja. Pošto je gospodin Atanasije završio svoj
govor, nekoliko puta prekidan aplauzom oduševljene publike,
svi su ponovo poustajali i frenetično mu aplaudirali. A kada
je budući vladika krenuo da izade, otprilike trećina prisutnih
pošla je za njim i zajedno s njim napustila salu!
Popularnost koju je 80-ih godina stekao pričom o genocidu i
kosovskom zavetu, početkom 90-ih vladika Atanasije Jevtić je
podigao na svetski nivo i to svojim žestokim kritikama Slobodana
Miloševića i njegovog režima. On je to tako srčano radio da
se sticao utisak kako je oduvek bio antimiloševićevac.* (f)
Međutim, nije bilo tako. Još 1988. godine tadašnji jeromonah
je izražavao svoje divljenje prema srpskom voždu, prisustvujući
i velikom mitingu na Ušću na kome je Slobodan Milošević govorio
pred oko milion (?) Ijudi.
Tom prilikom profesor Atanasije je sa sobom poveo i studente
Bogoslovskog fakulteta, ni krive ni dužne, da i oni čuju šta
to veliki voda ima da kaže. Sledeće godine u avgustu, u jednom
intervjuu, budući vladika je iskoristio sećanje na nevine žrtve
da bi pohvalio Slobodana Miloševića i izrazio mu svoju zahvalnost
zbog svega što čini za srpski narod:
"Najteže nas je peklo poricanje naših nevinih žrtava, čiji
broj doseže milion. Pa kada su nam se creva prosula na Kosovu
i Metohiji, i nad tom svenarodnom patnjom podsmevali su se i
pravili politikantske račune i pazare, moralo je ovom narodu
da pukne pred očima, da mu 'puknu trpila', kako sam narod kaže.
Ili, kako je rekao Slobodan Milošević: 'Ponizili su bili jedan
ponosit narod.' Hvala Miloševiću što je to medu prvima shvatio."'4
Iste godine pohvalio je Miloševića i Dušana Čkrebića, zato što
im je "kosovska tragedija srpskog naroda probudila savesti"
i što su pogledali "kosovskoj ištini u oči".
-----------
(a) Mada doktoru Raškoviću niko nije osporavao
kompetentnost za davanje ovakvih dijagnoza, ona se mnogima nije
dopala, pa su je neki iskoristili da ga uklone iz političkog
života. Nije na odmet pomenuti da je Srpska pravoslavna crkva
odlikovala gospodina Raškovića ordenom Svetog Save I stepena.
Pronicljivi srpski episkopi verovatno su shvatili ono što većina
Srba nije-lažno pripisivanje ludila srpskom narodu bio je dalekovid
potez gospodina Raškovića. Pretpostavijajući šta će uskoro poćeti
da se dešava (Vukovar, Sarajevo, itd.). dr Jovan Rašković je
znao da se ludilo i neuraćunijivost pred svim sudovima sveta
mogu iskoristiti kao olakšavajuća okolnost.
----------
(b)Ćetvrti "justinovac",
vladika raško-prizrenski Artemije Radosavljević, postaće izuzetno
aktuelan tokom 90-ih godina. Sva ćetvorica su bili ućenici poznatog
srpskog teologa, arhimandrita dr Justina Popovića, koji je od
komunističkih vlasti prognan sa Beogradskog univerziteta u manastir
Ćelije kraj Valjeva, gde je drian u nekoj vrsti poluzatočeništva.
-------------
(c) Gospodin Radomir Rakić-Raka ponovo će se
naći na dužnosti glavnog urednika "Pravoslavlja" 1998.
godine. Uz njega u uredništvu ovog lista i '80. i '98. godine
bio je i gospodin Gradimir Stanić-Grada. Njih dvojicu, kao i
još neke "pozadince" u SPC, mogli bismo nazvati Ijudima
"za sva vremena i sve režime".
--------------
*(d) Na jednom mestu
Slobodan lnić kaže: "Ko se danas, na primjer, izuzev ućesnika
već legendarnih studentskih demonstracija t968. uopšte sjeća
Vuka Draskovića, današnjeg vode fantomskih Dražinih ćetnika,
kad je medu prvi ma, poslije poznatog Titovog obraćanja studentima,
zaigrao kozaračko kolo".
"Ili, nije li već duboki zaborav prekrio Draškovićevu novinarsku
karijeru u
Tanjugu u kojem su se mogli zaposliti samo oni koji su 'boli
oči' svojom
odanošću i pripadnošću i još nekim drugim uslugama učinjenim
'otadžbini',kako bi danas rekao Vuk Drašković u okviru svoga
novog diskursa". (Slobodan Inić,. Tri politička portreta,
u: "Radikalizacija srpskog društva", Helsinškiodbor
za Ijudska prava, Beograd 1997).
--------------------
(e) Na sahrani trojice
svojih telohranitelja i saradnika koji su poginuli u
izrežiranoj saobraćajnoj nesreći, Vuk Drašković je zapretio
ubicama da će "svojim glavama platiti". Tom prilikom
Vuk je rekao da se "zločin ne oprašta" i da nema "ni
hrišćanstva. ni Crkve, ni patrijarha, ni Boga, ni političke
stranke koja sme zločincima uputiti jednu reč Ijubavi ili spremnosti
na oproštaj".
(Fonet, 6. oktobar 1999). Srećom za ubice, Vuk Drašković je
opet bio jaći na zboru negti na tvoru, pa nikome nije dlaka
falila s glave, a kamoli glava. Ali se zato još jednom pokazalo
da ima istine u onoj narodnoj "Gvožde se kuje dok je vruće".
U trenutku bola zbog smrti svojih prijatelja. bivši (?) komunista
Vuk Drašković ćak je i Bogu odredio kome sme a kome ne sme opraštati.
Nažalost, ovo je bio samo jedan od brojnih primera "hrišćanstva"
kakvog su se Srbi nagledali i naslušali tokom 80-ih i 90-ih
godina.
-------------
(f)"Ja sam, nažalost,
bio prorok odavno", pokušao je da nas ubedi vladika Atanasije
Jevtić, nadajući se da smo zaboravili njegovi reći i dela iz
80-ih godlfla, "2lfii j ta) itđffltifilštiki ti?anin
štupiđ na vlasi, i govorio sam, a nisu mi verovali, pa mi ni
sada verovatno neće verovati, ali je to tako: da je Milošević
izdajnik srpski koji nas je izdao i prodao i koji nas i dalje
prodaje. I još onda napada nas da smo mi krivi, a on. komunjara
i njegove komunjare, oni su'nevini'. A znamo da je ovaj rat
započeo pod petokrakom". (Vladika Atanasije Jevtić, Najgori
od svih mogućih ratcva, iz zbornika sa Drugog hogoslovskofilosofskog
simpozijuma objavljenog pod nazivom "Jagnje Božije i Zvijer
iz bezdana". Izdavač: "Svetigora", Izdavaćka
ustanova Mitropolije Crnogorskoprimorske, Cetinje 1996. godine).
-----------------
