ČITALI
SMO ZA VAS
godine. Na naslovnoj strani objavljen je nepotpisan
tekst u kome se kaže da je građane bolno pogodila vest o smrti
čoveka koji je vodio našu otadžbinu i ljude kroz sve bure i
oluje tokom četiri decenije, i koji je ušao u istoriju kao beskompromisan
borac za bratstvo i jedinstvo.
Iako je bio ateista od samog početka svoje borbe, on je stvorio
državu u kojoj mora biti mesta i za veru, vernike i njihova
htenja i nadahnuća. U proteklih 40 godina bilo je i nesporazuma
između Crkve i države, ali "za koje mi ne držimo da im
je izvorište bilo u mislima i postupcima ovog retkog čoveka".
Naglašeno je da je po Ustavu SFRJ "ispovedanje vere slobodno"
i da je bila zabranjena samo protivustana zloupotreba vere u
političke svrhe, a Crkva nije imala razloga da se ne složi sa
ovom ustavnom odredbom.
Na kraju teksta kaže se da se pravoslavni Jugoslavije opraštaju
od Josipa Broza izražavajući mu blagodarnost i zahvalnost što
su živeli u slobodi.
Posle ovakvih reči, objavljenih na naslovnoj strani crkvenih
novina, nije teško pretpostaviti da je vrh Srpske pravoslavne
crkve sa negodovanjem gledao na brojne aktivnosti pojedinaca
iz svojih krugova, posebno tzv. justinovaca. Od početka osamdesetih,
ili tačnije od smrti Josipa Broza, oni su krenuli u veoma žestoku
borbu za osvajanjc javnog i medijskog
prostora.
Pri tome, nisu se mnogo osvrtali na kritike svoje starije i
iskusnije braće u Hristu. A ako bi se i osvrnuli, činili su
to žestoko i bez mnogo poštovanja prema njihovoj starosti i
iskustvu. Na primedbe koje su dolazile na račun justinovaca,
budući vladika (tada jeromonah) Atanasije Jevtić uzvraćao je
i ovakvim rečima: "Ne pristajem da patrijarh sve nas kroji
prema sebi.""
"Patrijarh je samo prvi medu jednakima." "Zar
sinovi ne mogu reći očevima i druge sćvari, a ne samo ono što
im se dopada?" A na pitanje: "Mislite da otac ne radi
dobro?" budući vladika je odgovorio: "On radi prema
svojim mogućnostima, koliko može i koliko zna, ali ne može da
bude mera svima nama kako i koliko da radimo."'=
Atanasije Jevtić je kritikovao patrijarha Germana i zbog njegovih
izjava povodom požara u konaku Pećke patrijaršije.
Prema zvaničnom saopštenju uzrok ovog požara, koji se dogodio
16. marta 1981. oko 3.30 iza ponoći, bili su električne instalacije
i nepropisno izvedeni dimnjaci. U jednom tekstu objavljenom
u "Pravoslavlju" od 1. aprila'81. kaže se da su vatrogasci
došli na poziv, ali da u prvim vatrogasnim kolima nije bilo
vode, da su druga ostala u kvaru na putu do manastira, a da
su treća stigla u pet sati ujutru. Tek oko šest sati počela
su da pristižu vatrogasna vozila u većem broju i da gase ono
što ,je već bilo izgorelo. "Suze, prave suze video sam
na licima
Pravoslavnih i Alhanaca", kaže autor teksta objavljenog
u novinama Srpske patrijaršije. "Kada je zapaljena Pećka
patrijaršija, oni su ga natcrali - pogrešio je što je pristao
- da izjavi da požar nije podmetnut, a sestra je svedočila da
tri plamena na rastojanju od 2() metara istovremeno ližu zgradu
Pećke patrijaršije", govorio je vladika Atanasije Jevtić
1992. godine, u svom poznatom intervjuu na NTV Studio B.''
Apel iz aprila 1982. godine, upućen najvišim državnim organima
Srbije i federacije, Svetom arhijerejskom saboru i Sinodu predstavljao
je zajedničku akciju novodolazećih snaga Srpske pravoslavne
crkve.
Povod za ovaj apel bila su dešavanja na Kosmetu i trebalo ga
je shvatiti, kako se u tekstu kaže, kao "dizanje glasa
u zaštitu duhovnog i biološkog bića srpskog naroda na Kosovu
i Metohiji". Potpisao ga je 21 sveštenik, a među potpisnicima
bila su i trojica justinovaca, Amfilohije Radović, Irinej Bulović
i Atanasije Jevtić. Kod vlasti je ovaj postupak izazvao bes,
a ni vrh SPC nije bio ništa zadovoljniji. Krajem sledeće, 1983.
godine u "Pravoslavlju" je počelo objavljivanje feljtona
Atanasija Jevtića pod nazivom "Od Kosova do Jadovna".
U njemu su detaljno opisani napadi na Srbe na Kosovu, silovanja,
maltretiranja monaha i monahinja itd. U nastavku feljtona, Atanasije
Jevtić je sa kosovske sadašnjosti prešao na opisivanje bliske
prošlosti i stradanja Srba u ustaškoj NDH.
U septembru 1984. godine, prilikom osvećenja crkve u Jasenovcu,
patrijarh German je pozvao na praštanje, ali ne i na zaborav.
Nekima, poput Vuka Draškovića, jednog od glavnih saboraca trojice
budućih episkopa, tzv. justinovaca, poziv na praštanje nije
se posebno dopao. Zato je ovaj dojučerašnji komunista, bezbožnik
i zagovornik bratstva i jedinstva, sa deceniju i kusur partijskog
iskustva, a na prste jedne ruke izbrojivih godina novokomponovanog
"turbohrišćanstva", počeo da se bavi i tumačenjem
Novog zaveta i da ispravlja patrijarha Germana.(d)(e)*
Po Draškovićevom mišljenju, SPC je dosta praštala.
Podsetio je patrijarha i one "blage" u SPC da je "Hristos
znao da plane i gnevom, pa u Jerusalimskom hramu i bič da potegne"."'°
Kao što se vidi, patrijarhu Germanu i sledbenicima one "blaže"
struje nije bilo nimalo lako. Bivši komunisti, koji su se do
juče protiv Hrista zdušno borili, sada su ih podučavali hrišćanstvu,
a mladi, ostrašćeni, budući episkopi
poručivali su im da ne pristaju da ih "kroje prema sebi".
Ova koalicija bivših komunista i budućih episkopa (ovde, očigledno,
za sadašnjost nije bilo mesta) nezadrživo je išla napred i za
sobom vodila sve veći broj ljudi.
Naravno, Vuk Drašković nije bio jedini komunista i marksista
koji je sa teza o "religiji kao opijumu za narod"
i o neuništivosti bratstva i jedinstva, preko noći prešao na
priču o pravoslavlju i monarhiji i utrčao u crkvu izguravši
iz nje pobožne bakice. Bio je to vihor kojem su, pokazaće se
kasnije - sasvim pogrešno, dali naziv "pokrštavanje petokraka".
Vihor
koji je, na sreću pobožnih bakica, trajao veoma kratko. Uskoro
su mogle ponovo da se vrate u molitveni mir i tišinu dostojanstveno
praznih crkava.
Neverovatno je, međutim, da su izuzetno obrazovani Amfilohije
Radović, Atanasije Jevtić i Irinej Bulović imali tako veliko
poverenje u "komunjare" (izraz koji je Atanasije Jevtić
često koristio) kao što su Dobrica Ćosić, Antonije Isaković,
Vuk Drašković, Milan Komnenić itd., i poverovali da će s njima
moći da ostvare bilo koji od svojih ciljeva.
Osamdeseto pravilo svetih apostola upozorava: "Neumjesno
je da onaj, koji je tek iz neznabožačkog života prešao i krstio
se, ili se iz nevaljalog načina življenja tek obratio, postaje
odmah episkop; jer nije u redu da onaj, koji ni sam još nije
ispitan, postane učiteljem drugih, osim slučaja da se to po
Božjoj blagodeti dogodi.""
Apostol Pavle je najpoznatiji primer takve Božije blagodeti.
Ali, čak je i on, nakon svog obraćenja, prošao kroz duži period
nepoverenja pojedine braće hrišćana, moglo bi se reći i mržnje,
nego što su to neki bivši komunisti prošli kod tobože ljutih
antikomunista justinovaca.
Nekoliko godina kasnije između njih će doći do razmimoilaženja,
pa i žestokih verbalnih sukoba, a mitropolit Amfilohije će napokon
zaključiti da većina srbijanskih i crnogorskih stranaka u stvari
predstavlja "samo frakcije jedne iste partije i ideologije,
samo što se, neke više, neke manje, prilagodavaju demckratskim
tokovima. To, međutim, više čine spolja, tako da imamo stotinu
raznih stranaka, a u suštini se radi o istoj bulumenti"."'
Ono što su mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevtić
shvatili sa zakašnjenjem od nekoliko godina, mitropolit Jovan,
njihov glavni oponent iz redova Srpske pravoslavne crkve, govorio
im je još 80-ih godina. "Bilo je vrlo impresivno da trojica
mladih profesora Bogoslovskog fakulteta budu članovi Udruženja
književnika Srbije.
Ipak, smatrao sam da su naši mladi profesori, budući episkopi,
napustili teološki program rada i upustili se u jeftinu dnevnopolitičku
avanturu, kojoj su određeni ton davali Dobrica Ćosić, Antonije
Isaković, Matija Bećković..."
Po mišljenju mitropolita Jovana, pojedinci iz Srpske pravoslavne
crkve bili su "svesno ili nesvesno uvlačeni u opasnu i
krvavu ratnu igru, nepravedno uvedeni u to kolo i izmanipulisani".
A glavni manipulatori bili su već pomenuti akademici koji su
imali znatan uticaj u Patrijaršiji.
Oni su Crkvu, kako reče mitropolit Jovan, "uvlačili u politiku,
u dnevne dogadaje, na tanak led i trulu dasku"." Zanimljivo
je i mišljenje Vladete Jerotića, profesora Bogoslovskog fakulteta,
koji je pisao: "SPC se nalazi danas na još jednom teškom
ispitu: da ne dozvoli da bude manipulisana od onih grlatih srpskih
nacionalista koji nisu ni u prošlosti bili pravoslavni, niti
su to danas postigli."'"
Uskoro se, međutim, pokazalo da su ti grlati srpski nacionalisti
bili spremni da pred argumentima sile bar nakratko ućute, a
da su galamu nastavili srpski episkopi, optužujući svoje dojučerašnje
istomišljenike,
................................................................................Sljedeća
